Популярные песни
Београдски синдикат & Београдска филхармониjа - Балада дисидента текст песни
Текст
Београдски синдикат - Балада дисидента
Да ли се сећаш како било нам је пре,
После свега шта сад остало је, мој Београде? (2х)
Сећам се давно, још у златном бокалу,
Први пут сам вид'о микрофон, стај'о на асталу,
У сенци хладног кестена, где моја драга нестала,
Ја урезао сам име, бацио прве риме,
Ја сам одраст'о на песмама градских боема,
И причама аласа којих данас више нема,
Калио се с најбољима по задимљеним бригама,
Удварао за дамама, коцкао са лимпарима,
Некад кући срећан, некад све изгубио,
Некад жену грлио, некад калдрму љубио,
И нисам себи судио, где год би се пробудио,
Бол је био исти, с њим сам се удружио,
Зато сећања сам скупљао, к'о ожиљке да подсете,
Да није увек било само хладно и сиво,
Да крв црвена, к'о вино, бојила је ноћи,
Кроз одразе у чаши, то су биле твоји оћи,
А ја сам морао да одем, фијакер ме је чекао,
Београде збогом, многе ти ствари нисам рекао...
Да ли се сећаш како било нам је пре,
После свега шта сад остало је, мој Београде? (2х)
Заборави ме драга, заборави да те волим,
Настави да живиш, можда више не постојим,
Грлим сећања у мраку, док их кључом среће бојим,
Да не мислим на крике, што чују се низ ходник,
Док борем се са ранама, сањам да,
Опијам се вином, ракијом и тамбурама,
Старом виолином и поцепаним гласовима,
Тужном песмом цигана, димом, и поломљеним чашама,
С боемима мојим се надвикујем за столом,
Гађам, песмама рећитујем, отимам за словом,
Због само једног стиха мој живот сад је готов,
Пун стих у срцу, док кроз прозор гледам оток,
Сањам да миришем твој поглед док се привијаш уз мене,
Сузе ми потеку као кише у јесен,
Хеј, не свани пуста зоро, пусти ми да ћезнем,
Никада не свани, док у мени има песме,
Аљ ја сам морао да одем, јер некоме сам сметао,
Београде збогом, ово ти још нисам рекао!
Да ли се сећаш како било нам је пре,
После свега шта сад остало је, мој Београде? (2х)
Данас ране више боле, него зуце иза школе,
Него звуце ове строфе, ја сам морао да одем,
Аљ сад сам опет овде, аљ све нам се изгубио,
Посекли су кестен, где ја некад тебе љубио,
Не миришу липе, нема старе виолине,
Нема циганина седог да за моју тугу брине,
Мој Београде, изгубио сам корене,
Џабе носим ордење, кад нико ме не познаје,
Па Звезду Црног Ђорђа додах сад за бокал грозђа,
Шта ће мени орден, кад ја немам било кога?
Само неспокој и бол моји најбољи другови,
У кафани ломим чаше док ми душа не искрвари,
Балада дисидента, једна тужна српска песма,
Неким будућим кафанама, за боља времена,
Нека застане у грлу кад је неко други пева,
Све је исто у мом крају, само мене више нема!
А ја сам морао да одем, такав ником нисам требао,
Београде збогом, памти добро шта сам рекао!!!
Да ли се сећаш како било нам је пре,
После свега шта сад остало је, мој Београде? (2х)
Да ли се сећаш како било нам је пре,
После свега шта сад остало је, мој Београде? (2х)
Сећам се давно, још у златном бокалу,
Први пут сам вид'о микрофон, стај'о на асталу,
У сенци хладног кестена, где моја драга нестала,
Ја урезао сам име, бацио прве риме,
Ја сам одраст'о на песмама градских боема,
И причама аласа којих данас више нема,
Калио се с најбољима по задимљеним бригама,
Удварао за дамама, коцкао са лимпарима,
Некад кући срећан, некад све изгубио,
Некад жену грлио, некад калдрму љубио,
И нисам себи судио, где год би се пробудио,
Бол је био исти, с њим сам се удружио,
Зато сећања сам скупљао, к'о ожиљке да подсете,
Да није увек било само хладно и сиво,
Да крв црвена, к'о вино, бојила је ноћи,
Кроз одразе у чаши, то су биле твоји оћи,
А ја сам морао да одем, фијакер ме је чекао,
Београде збогом, многе ти ствари нисам рекао...
Да ли се сећаш како било нам је пре,
После свега шта сад остало је, мој Београде? (2х)
Заборави ме драга, заборави да те волим,
Настави да живиш, можда више не постојим,
Грлим сећања у мраку, док их кључом среће бојим,
Да не мислим на крике, што чују се низ ходник,
Док борем се са ранама, сањам да,
Опијам се вином, ракијом и тамбурама,
Старом виолином и поцепаним гласовима,
Тужном песмом цигана, димом, и поломљеним чашама,
С боемима мојим се надвикујем за столом,
Гађам, песмама рећитујем, отимам за словом,
Због само једног стиха мој живот сад је готов,
Пун стих у срцу, док кроз прозор гледам оток,
Сањам да миришем твој поглед док се привијаш уз мене,
Сузе ми потеку као кише у јесен,
Хеј, не свани пуста зоро, пусти ми да ћезнем,
Никада не свани, док у мени има песме,
Аљ ја сам морао да одем, јер некоме сам сметао,
Београде збогом, ово ти још нисам рекао!
Да ли се сећаш како било нам је пре,
После свега шта сад остало је, мој Београде? (2х)
Данас ране више боле, него зуце иза школе,
Него звуце ове строфе, ја сам морао да одем,
Аљ сад сам опет овде, аљ све нам се изгубио,
Посекли су кестен, где ја некад тебе љубио,
Не миришу липе, нема старе виолине,
Нема циганина седог да за моју тугу брине,
Мој Београде, изгубио сам корене,
Џабе носим ордење, кад нико ме не познаје,
Па Звезду Црног Ђорђа додах сад за бокал грозђа,
Шта ће мени орден, кад ја немам било кога?
Само неспокој и бол моји најбољи другови,
У кафани ломим чаше док ми душа не искрвари,
Балада дисидента, једна тужна српска песма,
Неким будућим кафанама, за боља времена,
Нека застане у грлу кад је неко други пева,
Све је исто у мом крају, само мене више нема!
А ја сам морао да одем, такав ником нисам требао,
Београде збогом, памти добро шта сам рекао!!!
Да ли се сећаш како било нам је пре,
После свега шта сад остало је, мој Београде? (2х)
Исполнитель: Београдски синдикат & Београдска филхармониjа